Draga mama,

..dugo sam bila mislila kako ću ti reci za svoju „drukčijost“. Zapravo nisam znala zašto je moja drukcijost pogrešna i u čemu sam to toliko drukčija, jer..svi smo mi različiti, drukčiji od drugih. Ipak, sve oko mene me je svakodnevno uvjeravalo da se ne uklapam, nisam mogla do tog osjećaja pripadnosti, nije bilo za mene mjesta tu..nevjerojatno je da me čak i oni koje me ne poznaju mrze i odbacuju. Nenormalno mi je bila najnormalnija riječ...iako su moji srednjoškolski dani bili sasvim normalni: učenje u zadnji čas, prijateljstva bez kojih ne možeš, traženje svog životnog puta, kašnjenje na zadnji bus, privlačnosti i ljubavi koje najednom postanu jako važne...

Dragi starci,

Sjedim već poprilično dugo ispred praznog papira pokušavajući sročiti što bih vam sve željela reći.. i mislim si.. upravo to.. koliko bi bilo lakše da me znate i želite slušati i koliko bi lakše bilo živjeti da svojim najbližima mogu otvoreno govoriti o sebi, o tome koliko sam sretna ili zašto sam toliko očajna i tužna. Znam, mama, da sumnjaš da sam lezbijka.. ali ne daj Bože to na glas izgovoriti, jel' da? Koliko bi tvoje prividno sigurne temelje poljuljalo da o tome progovorimo.. ili možda da ponešto o tome naučiš?