Datumi
4. 12. 2013.
”Žene su zlo.” plačem u jastuk dok gledam u ekran telefona. Nema poruke. Na ekranu slika moje devojke i mene. Zagrljene smo, naravno. Ja sam u kariranoj crvenoj košulji, naravno. Zato što mi, realno, najbolje stoji. Ona je u Change your life majici. Sećam se kad je kupila tu majicu. Došla je na skajp da mi je pokaže. Iskoristila je pare koje je skupljala za Beograd da vidi devojku ali je ova u međuvremenu raskinula (nije svesna šta je izgubila. A možda i jeste. Ko će to znati.) Kupila je i tamno plave bermude. Rekla sam joj da ima dobre noge. Ona je meni rekla da sam luda. Kad smo se prvi put videle, u Bijeljini, bila je u tim bermudama. Kasnije sam joj rekla, u pauzi između ljubljenja da sam bila u pravu kad sam rekla da ima dobre noge. Stvarno ih ima. Nasmejala se. Volim njen osmeh više nego bilo šta. Želim da se stalno smeje. Želim da budem razlog za njen smeh. Trenutno sam razlog zbog kojeg je rekla da ne želi da me vidi danas i ugasila skajp. I zašto mi ne odgovara na poruku koju sam joj poslala pre 10 minuta. Plačem i dalje. Želim da je ovde, da mogu da je udarim i da je onda poljubim i pustim je da me ugrize za usnu kao što uvek radi nakon svađe. Onda kada je besna i kada želi da prestanemo već jednom da se svađamo, odemo da spavamo ili u grad. Bilo šta. Telefon zavibrira, ekran mi osvetli lice i umalo oslepi. Grlo mi se steže, oči me peku od plakanja, lice mi je verovatno naduveno i crveno i u grimasi. U grudima me nešto probada - nisam sigurna da li je bes jer ponekad ume da bude baš kreten, ili strah jer je ona najdivniji kreten na svetu i ne želim da ostanem bez nje. Sve me steže, ne mogu da dišem… Samo hoću da se ovo završi... Hoću da se okrenem i da spavam i pustim je da bude bez odgovora neko vreme. Ali ne ide to tako kod mene. Kliknem da uđem na poruku drhtavim prstima i uzdahnem. Nos mi curi, brišem ga rukavom slobodne ruke. Ruka koja drži telefon je do sada već skroz utrnula ali prsti i dalje mogu da otkucaju poruku. Brišem i suze, onako usput, već slinavim rukavom. Jebi ga, ne vidim ništa, a slova su sitna da ne mogu biti sitnija. Nije kao da nisam već za naočare, ali me mrzi da odem do očnog. Nataša će me ubiti zbog toga, ona se stalno brine oko mog zdravlja. ”Volim i ja tebe, idiote.” piše. Opet plačem. Sad od olakšanja. Sva sreća pa me ne vidi, živ bi me blam pojeo. Mada nije kao da me ne gleda stalno kako cmizdrim. Najbitnije da se volimo. Za sada je to i više nego dovoljno. Naša veza je ionako dovoljno stabilna da izdrži ovakve svađe i trzavice s vremena na vreme. Da, svakako se svađamo više nego što bih želela, ali uvek se pomirimo. Uvek me poljubi i ugrize za usnu. I jednostavno znam da ćemo uvek biti dobre.
